Prepuni autobus se sporo približavao prigradskoj stanici. Na mig njegovih farova, Milka odbaci nedopušenu cigaretu i mahnu vozaču.
Raskriljena vrata autobusa suočila su novu putnicu sa jednim nepomičnim leđima u plavoj jakni. Pošto je samo nogu uspela da protne u autobus, Milka podviknu:
– Mesta! Guraj tu sredinu!
– Ajmo, ljudi, napravimo malo mesta – lenjo su se uključila nepomična leđa.
Preko retrovizora vozač je pratio kako se putnici premeštaju s noge na nogu.
– Ma je l' treba ja da ustanem? – prodrao se.
Putnici bliži vratima malo su se promeškoljili, izvili u stranu, i Milka se našla u autobusu. Proturila je prema vozaču novčanicu od deset dinara. Čim je osetila da on drži drugi kraj desetodinarke, Milka je povukla ruku.
Karta je, inače, koštala dvadeset dinara, sve dok vozač jednom nije pogledao Milku pravo u oči, uzeo dvadeseticu i pružio deset dinara umesto karte. Otad Milka više nije videla kartu.
U autobusu je bilo uobičajeno zagušljivo. Radio je nerazgovetno zvrndao, zaglušen brektanjem motora. Glave naslonjene na zamagljena okna namicale su sa snom.
Nadomak svake stanice vozač je pitao: – Da li ima izlaz? Ako iz uspavane unutrašnjosti autobusa ne bi stigao odgovor, putovanje se nastavljalo bez zaustavljanja pored razmahanih prilika na stanicama. Kad bi pri dnu autobusa neko tražio da izađe, putnici su prenosili poruku do vozača, kao u igri gluvih telefona.
Pred fabrikom je sišla većina putnika. Milka i još četvoro sedoše na oslobođena mesta. Tek što su poravnali kragne, s prednjih sedišta dopre šapat nalik đačkom, samo što se umesto Učitelj! Učitelj!, kroz autobus pronelo Kontrola! Kontrola!
– Ma je l' opet neko zaje... – povika neko, pa ućuta ugledavši kako novi putnik kači na rever legitimaciju kontrolora.
– Šta ćemo? – šapnu Milka najbližem sapatniku.
Nije bilo vremena za dogovor. Kontrolor je nezadrživo išao napred, prva sledeća stanica bila je predaleko.
– Gospođo, imate li kartu? – upita brkata nesreća.
– Nemam – promuca Milka, ustajući. – Moja karta je kod vozača. Ostala. Karta je kod vozača...
– Dobro, gospođo. Ajde, ajde, ne zadržavajte me! Sednite na svoje mesto.
Milka od svega shvati samo da treba da sedne. Koliko je mogla da vidi, dok nije izašla, nikom nije napisana kazna.
Kad je, sutradan, na stanici, začula prepoznatljivo krkljanje autobusa, Milka spremi dvadeset dinara za kartu.
Probijajući se do vozača zagledanog kroz prozor, ona oprezno šapnu:
– Kako ćemo sad, majstore?
– Kako? – iznenađeno se okrete majstor i pogleda u njenu ruku sa dvadeseticom. – Evo ovako – reče i, namignuvši, vrati joj deset dinara.
