Kod mene, svega ima nekako previše. Tako je to od malena. Majka mi je često govorila Previše maštaš i Previše čitaš, Previše brineš, ali ja nisam mogla drugačije. To je kod mene urođeno. Previše sam trčala, previše skakala, previše padala. Previše sam plakala.
Kasnije, kada sam išla na časove vožnje, instruktor mi je ponavljao:
– Prosto je, treba samo da vozite. Vi previše razmišljate.
I kad sam prvi put bila kod ginekologa:
– Morate da se opustite. Ovo je svim ženama neprijatno, ali vi...
Šapnuh:
– Previše sam stegnuta.
– Upravo tako! – potvrdio je doktor.
Da, upravo tako je bilo i kod zubara – previše straha – i kod kozmetičara – previše znoja – i, da ne ređam dalje da ne bi i ovih reči ispalo previše. Sad već imate neku predstavu o meni, i možete da pogodite kad se zaljubim, koliko se zaljubim, i kad volim, koliko volim.
Dok sam mislila da je i sa drugim ljudima tako, dolazilo je do bolnih zabuna i razočaranja. Uvidela sam da je problem u meni. Šta sam mogla da uradim sama sa sobom, sa previše mene? Počela sam da odmeravam sve što radim, koliko se dajem, da nekako doziram sve to. O sebi da ćutim.
– Previše ćutiš – rekao mi je taj sa kojim se viđam.
Samo sam slegla ramenima, verovatno prenaglašeno, ali sam nastavila da ćutim. Jer, da sam progovorila, poznajem sebe, ne bih se lako zaustavila. Bilo bi tu optužbi, i grubih reči, sigurno i suza, previše suza. Potom bi on zaključio da ga moja ljubav guši itd., znate već šta bi zaključio o količini moje ljubavi. I bio bi u pravu.
Pokušala sam da ga pitam ponešto, kao:
– Šta sam ti ja? Jesam li ja tvoja švalerka?
On je polako obrisao palcem suzu na mom obrazu, poljubio je vlažni trag i rekao:
– Ruža bi isto mirisala i da je tuđim imenom zovemo. Ti si moja ruža.
Da sam posle toga upitala još nešto, bilo bi, uviđate i sami, previše. O ružama pitati Ružokradicu...
I tako, on dolazi i odlazi, kao u Gradinaru...
– Previše poezije, dušice – rekla bi moja majka. I bila bi u pravu.
Čudno je to s količinama. Ako mene pitate, on previše odlazi, a premalo dolazi. Ali, ako prizovete logiku, količina odlazaka jednaka je količini dolazaka. Da, samo, kod mene vladaju drugačije zakonitosti: koliko odlazaka, toliko bola.
A u vezi sa bolom. Kad se proletos razbolela moja majka, prvo sam mnogo brinula, potom sam mnogo plakala – zbog nje što se namučila, i zbog oca što je satima držao u krilu njena bosa stopala. Dugo mi je bilo teško, još uvek je.
Žalost će kod mene da potraje, to znam. Jer tu sliku sa maminim stopalima u očevim rukama nikako ne mogu da oteram iz glave. I iznova se pitam: da li je to između njih dvoje bila normalna količina ljubavi ili se ipak radilo o... previše ljubavi? O tome razmišljam i plačem, plačem..., znate već koliko plačem. Onda odem u kupatilo, svučem se i stanem ispred ogledala. Prvo opipam desnu dojku, mamina je bila desna. Ne znam da li to radim kako treba, sledim uputstvo iz ženskog časopisa. Pisalo je još i da od raka oboli svaka peta. Previše, slažete se? I tako, spustim ruku, obučem se i razmišljam: pošto kod mene svega ima previše, sigurno postoji razlog što mi je Bog od svega dao toliko. Zapravo, možda je Bog svakom čoveku dao istu količinu ljubavi, istu količinu bola da ih potroši tokom života. I kako ja to sve previše trošim, možda će kod mene sve vrlo brzo da se potroši. A kad o tome razmišljam (primećujete li vi koliko ja razmišljam?), onda sam preterano (pokušavam da izbegnem tu reč, ali mi ne ide), dakle, onda sam PRE-VI-ŠE ravnodušna u vezi sa tim mojim krajem. I zato sam pitala onog mog Ružokradicu, dok je gledao kroz prozor:
– Da umirem, da li bi ti držao moja stopala?
– Previše brineš, mala – kratko je odgovorio.
Čekala sam da me pogleda, da kaže još nešto. Da podigne ruku, da okrene glavu. Da me pogleda.
Previše, sve je to previše za mene.
Onda se moje telo odvojilo od mene, i krenulo napred, i naglo se kroz prozor. Sigurno znate koliko.
Objavljeno u „Povelji” (1/2010)
