Danas, za ručkom, oko 15 h i 10 min, uporedo postaješ svesna dve činjenice: prve ― da On umače koricu hleba u činiju sa paradajz salatom, i druge ―
da te to strašno nervira.Dok pratiš putanju njegovih dlakavih prstiju od činije ka ustima, pokušavaš da objasniš sebi zašto ti to toliko smeta. Zatim konstatuješ da On ne zatvara usta dok žvaće. Zapanjena, uočavaš čak i to da njegove uši poskakuju gore dole kao da su vezane za čeljusti nekakvim raštimovanim mehanizmom.
On najzad primećuje da ga posmatraš i upućuje ti upitan pogled: vilice zastaju, dlanovi uokviruju tanjir, crte lica, do malopre upregnute u savladavanje zalogaja, sada omekšavaju ― ponovo liči na onog starog, poznatog sebe.
Samo jedno na njemu zadržava novootkriveni oblik.
Bože, odakle mu ovakve uši ― pomišljaš, pre nego što spustiš pogled, da ga više nikad ne podigneš.
