Sedim na ležaljci, pod jabukom, i prelistavam novine. Moj dvogodišnji sin stoji uz komšijsku ogradu:
drži se prstićima obe ruke za žičano pletivo. S druge strane žice, petogodišnja Anđela, u beloj haljinici, čuči okrenuta leđima: pevuši nerazumljivu pesmicu. Moj dečak je zove ― „Aneja! Aneja!” ― ona se pretvara da ga ne čuje, čeprka prutićem po zemlji uz ogradu. „Ane-jaaa!”, dečak je besno doziva. Ona se pomera tako da bolje zakloni svoje čeprkanje.
„Mama, Aneja nece”. Lice mu je zarozano, za sekundu će početi da plače.
Dođi kod mame, kažem mu, i on polazi, ali posle tri koraka se osvrće: pevanje je prestalo. Anđela se uspravila i gleda za njim, u beloj haljinici, blatnjavih ruku.
Moj dečak trči prema ogradi. Devojčica mu hitro okreće leđa i vraća se svom čeprkanju.
„Aneja! Aneja!”
Devojčica peva, moj dečak plače, ja tu ne mogu ništa.
Sada kao ni ubuduće.
