U pustom izlogu prehrambene prodavnice, ispred kojeg smo zastali Luka i ja, stajala je samo korpa sa izbledelim plastičnim voćem. On mi je nabrojao sve plodove iz korpe osim ananasa. Za ananas me je pitao šta je to.
– Mama, koliko košta? Je li skup?
Nisam ni pomislila da negde u gradu može da se kupi ananas. Te godine smo i toalet-papir kupovali kod švercera.
Naručila sam od koleginice koja je donosila robu iz Bugarske da mi nabavi jedan ananas. Dala sam joj dve marke pred odlazak na put, obećala ostatak od iduće plate.
Na najvišoj polici u špajzu, u limenom loncu za otkuvavanje veša, sakrila sam iznenađenje za Luku. Obilazila sam ga svaki čas iz straha da se ne ubuđa. Nisam smela da ga stavim u frižider da ga dete ne bi pronašlo pre vremena. A i zbog onog kretena. Nisam mu ni rekla.
Rekoh, svaki čas sam zavirivala u lonac, a na sam Lukin rođendan, kad sam htela da privežem ukrasnu mašnicu na krti vrat ananasa, na mene je iz lonca zinula rupa. Kolena su mi omekšala kao plastelin na suncu, srce se uzlupalo.
Pogledala sam na sat: trebalo je za dvadesetak minuta otići u obdanište po dete. A pre toga, trebalo je staviti mašnicu na ananas i ananas na sto.
Provirila sam u sobu i rekla mrcini pod jorganom:
– Ej, gde si stavio ananas?
– Mmm? – promrmljao je i okrenuo se prema zidu.
– Ej! – ponovila sam glasnije. – Gde si stavio Lukin ananas?
– Pojeo – rekao je ne okrenuvši se.
Ne znam šta sam onda radila. Valjda sam stajala i gledala u tu nepomičnu guku neko vreme, pa sam izašla, tiho zatvorila vrata.
– Zašto ne možemo da ostanemo s tatom? – pitao me je sin, kasnije, dok smo šetali gradom.
Čučnula sam ispred njega da mu zategnem pertle na patikama.
Glavom su sevnuli pripremljeni odgovori. Nisam rekla ni jedan od njih.
Rekla sam:
– Mnogo je skup, sunce. Mnogo je skup tata.
