Kad smo sahranili majku, otac je dva dana presedeo u svojoj fotelji za čitanje, a nije čitao ništa.
Sažaljevao sam matorog. Zanemeo, orožalog lica, bio je slika mene iznutra. Spolja, međutim, nije bilo nikakve sličnosti između nas. Dok je on prisvajao pravo na tugovanje, neko drugi je morao da obavi peripetije po bolnici i groblju. Iako dotad nisam držao do običaja, želeo sam da sve sprovedem onako kako se inače radi. Otac mi nije bio ni od kakve pomoći. Na svako pitanje, slegao je ramenima. Na kraju sam, ljut na njega, sve odradio sam.
U treći dan svog bdenja, otac je iznenada ušao u moju sobu i rekao:
– Treba nešto da jedemo.
Bez reči sam krenuo u kuhinju. On je ušao za mnom i seo za sto.
Otvorio sam frižider, pitao ga šta bi hteo. Pošto je neodređeno odmahnuo glavom, izvadio sam sve: salamu, sir, maslac, džem. Jogurt je bio pokvaren, viršle su s jedne strane promenile boju, pa sam ih bacio. To su bile namirnice koje je majka nedavno stavila u frižider. Izašao sam da ne bih mislio na to.
Posle pola sata, kad sam otišao do kuhinje da pijem vodu, zatekao sam nepočišćen kuhinjski sto. Nije mi bilo pravo. Stao sam na vrata očeve sobe: on je sedeo u fotelji i ponovo zurio u vrhove svojih sobnih papuča. Vratio sam se u kuhinju i počistio za njim.
Od tog dana, bilo je kao da smo se dogovorili: ja sam organizovao šta ćemo da jedemo, postavljao, sklanjao, prao sudove, išao u nabavku, a on je tugovao.
Posle dvonedeljne ishrane iz papirnih smotuljaka i konzervi, matori je rekao da mu se jede paprikaš. I meni je već bilo svega preko glave, i rekoh:
– Ajde, obuvaj se! Idemo na ručak.
U kafani, nisam mnogo obraćao pažnju na njega. Kad sam ispraznio svoj tanjir, video sam da je i njegov prazan. Gledao sam kroz prozor i razmišljao o umrlicama: trebalo je naručiti nove za četrdesetodnevni pomen.
Kao da mi je čuo misli, otac je duboko uzdahnuo. Pogledao sam ga.
– E, moj sinko... Nije to to.
Valjda je iz mog pogleda zaključio da ga ne razumem, pa je dodao:
– Nije ovo pravi, domaći paprikaš. E, živote, živote...
– Ćale, daj, molim te! Nemoj ovde.
Mislio sam – to je tuga, matori bunca, proći će ga – ali on je nastavio.
Svakodnevno me je izluđivao primedbama o hrani. Jednog dana mi se toliko smučio, da sam otvorio kuvar. Rekao sam mu da se skloni, da sedi miran u svojoj fotelji dok ne kažem da je gotovo.
Poslednje za čim je zavapio bio je prebranac, pa sam to i potražio u receptima. Delovalo je prosto – uputstvo u tri reda. Pasulj sam našao u frižideru. Nasuo sam vodu u lonac, usekao glavicu crnog luka i seo da čekam.
Da sam kamenje potopio, omekšalo bi! Ni posle sat i po kovitlanja po loncu pasulj nije popustio. Opekao sam desni probajući vrela zrna. Pojačao sam ringlu, ali je onda kipelo i svaki čas sam morao da dolivam vodu. A otac me je dodatno nervirao: tri puta je dolazio da me pita kako ide.
Posle dva sata i ja sam izgubio strpljenje. Nadao sam se da će tvrda zrna popustiti u rerni.
Kad smo seli za pune tanjire, nisam hteo ni da pogledam u matorog. I njemu je valjda bilo jasno da je bolje da ćuti, pa se samo nakašljao dva-tri puta.
Pošto sam oprao sudove, provirio sam kod njega u sobu i namah stvarno pobesneo: dva meseca posle sahrane, prvi put sam video oca da plače, i plakao je zbog pasulja! Rekao sam:
– Što ti ne probaš da kuvaš?
Odmahnuo je glavom i grubo, nadlanicom, obrisao obraze.
Onda smo opet danima jeli iz frižidera. Potom je on izjavio da je sanjao sarmu. Zamolio sam komšinicu da mu spremi sarmu.
Gledao sam ga kako jede i čekao šta će da kaže.
– Onako... Liči.
– Matori, preterao si! Pre-te-ra-o! Tebi žena najviše fali zbog šerpe! – prasnuo sam.
– Prvo – polako je rekao – ne izdiri se na mene. Da si se dosad, u svojih četrdeset godina oženio, znao bi da nije stvar u šerpi. Drugo, ona nas je na taj način volela, brinula se o nama. Ona je...
I tu su mu opet krenule suze.
Povremeno sam ga izvodio na ručak. Donosio sam i gotova jela u plastičnim posudama. On je i dalje uzdisao, ali mi više nije prigovarao. Mislio sam da se privikao. A onda me je dočekao s posla trljajući ruke.
– Šta je, matori? Da nisi dobio na Bingu?
– Neću unapred. Strpi se!
Nije popustio da mi otkrije. Nisam ni očekivao, znam koliko je tvrdoglav.
Uveče, kad je ušao u kupatilo da se okupa, pozvonio je telefon: nepoznati ženski glas tražio je njega.
– Trenutno ne može da se javi. A ko ga traži?
– Izvinite, malo mi je neprijatno.
– Recite, ja sam mu sin.
– Ja se javljam na oglas koji je dao vaš otac.
– A, da, da... – odglumio sam da znam o čemu se radi.
– Pa, mislim da odgovaram opisu.
– Da, da... Oprostite, samo, ne znam detalje.
Žena se kratko, prigušeno nasmeja.
– Napisao je da traži životnu saputnicu koja voli da kuva.
– Gospođo – rekoh, snizivši ton, pošto je u kupatilu prestalo pljuskanje vode. – Čujte, njemu ne treba žena kao žena, razumete. Vi ste to sigurno pogrešno razumeli. Njemu treba kuvarica.
Dovoljno glasno sam rekao to što sam rekao, ali očeva kandidatkinja je ćutala, pa sam pomislio da treba da ponovim.
– Zapravo, njemu treba žena koja će da mu kuva.
– Ali, dragi dečko, tako i piše. Ja i jesam takva žena. Moj pokojni muž se mnogo hvalio. Sad nemam kome...
– Stanite, gospođo! – prekinuo sam je.
Otvorila su se vrata na kupatilu i otac je upitno trznuo glavom prema meni. Okrenuo sam mu leđa i zagledao se u zid pred sobom.
S druge strane žice, žena je ćutala i čekala da kažem to zbog čega sam je prekinuo.
I hteo sam da kažem. Ali nisam imao šta.
Pružio sam slušalicu matorom i izašao napolje.
Objavljeno u "Politici"
od 9. maja 2010. godine
od 9. maja 2010. godine
