Prešli smo malo brvno nad rečicom u koju se izlivala kanalizacija i našli se u nepoznatom naselju. Išli smo nasumice, zalazili u prašnjave sokake zagrljeni i veseli. Musava, bosonoga deca istrčavala su pred nas da nam otpevaju Momak i devojka, pečena kokoška. Pitali smo ih za ženu koja šije venčanice i nudili ih kokicama, a deca su slegala ramenima i ostajala da se kikoću za nama.
Raspitali smo se kod domaćina koji je, u senci dvorišta, sekao lubenicu. On je prišao do kapije u želji da nam pomogne, ali nas je pogrešno uputio, pa smo lutali sve dok sunce nije zažarilo horizont. Nogu pred nogu, ne dogovarajući se o tome, uputili smo se ponovo prema rečici. Pored natrule drvene ograde, uz samo rečno korito, zatekli smo hromog dečaka kako šutira probušenu loptu. Zastala sam i upitno pogledala u verenika. Klimnuo je glavom.
Ej, momče, obratila sam se dečaku. Nameravala sam da kažem Fudbaleru, ali sam se predomislila.
Dečko je šutnuo loptu u žbun i okrenuo prema nama ozbiljno lice.
– Možeš li da nam pomogneš? Tražimo ženu koja šije venčanice. Živi ovde negde. Ne znamo kako se zove.
Dečak je nespretno uzmakao dva koraka. Pognuo je glavu kao da razmišlja, potom nas je odlučno pogledao i rekao:
- Znam je. Morate ovom stazom uz reku, pa dole, kod onog krivog drveta, ima jedna kapija. Tu ona živi.
Uputili smo se ka pokazanom mestu. Kapija je tako prodorno zaškripala da smo zastali očekujući da se ukućani, upozoreni tim zvukom, odnekud pojave. Niko se nije pojavio, samo je jedna mačka pretrčala stazu pred nama i šmugnula u visoku travu.
Zastali smo pred vratima kuće tražeći prekidač za zvonce. Nije ga bilo. Uz dovratak su visila tri nekad bela cvetića od tila. Moj dragi je pokucao. Posle desetak sekundi tokom kojih se nije dogodilo ništa, pokucao je jače.
Zgledali smo se i bili smo spremni da se okrenemo i odemo, kad se pomerio zastor na prozoru. Ubrzo je začangrljao ključ u bravi i vrata su se otvorila. Pojavila se niska žena u ispranoj, crnoj haljini. Na žućkastom licu žmirkale su tamne, užarene oči.
– Da li vi šijete venčanice? – upitao je moj verenik zaboravivši da prethodno kaže Dobar dan.
– Da – promrmljala je žena.
– Došli smo da pogledamo. Možda je trebalo da se najavimo – nesigurno sam rekla, priželjkujući da nas ne pozove da uđemo.
Ali ona je zakoračila unazad i širom otvorila vrata.
– Uđite, sad ću ja – rekla je okrenuvši nam leđa.
Stajali smo u malom mračnom predsoblju osvrćući se, dok se iza vrata s desne strane čulo pljuskanje vode.
– Uđite u tu sobu levo, tamo su venčanice – doviknula nam je.
Zastala sam na vratima sobe s venčanicama. Unutra je bio takav mrak da ništa nisam mogla da razaznam. Tek kad su se oči privikle, spazila sam šest dugih haljina obešenih visoko na naspramnom zidu. Kao obezglavljene neveste, pomislih.
Otkud mi to pade na pamet, zapitala sam se. Umesto odgovora, istog trenutka sam osetila miris sobe: težak, slatkast, gotovo lepljiv.
Verenik, koji je stajao iza mene, pogurao me je da uđem.
Zar on ništa ne oseća? pomislila sam i ušla u sobu.
Unutra nije bilo mesta da se sedne, čak ni da se stoji. Po podu su ležali razbacani cvetovi za kićenje svatova i razvučene trake od tila. Duž čitavog kauča opružio se veo, nemarno kao da je ispušten. Širom otvoren orman pokazivao je red praznih ofingera i, na levom krilu, veliko ogledalo.
Blesnu sijalica. Domaćica je stajala iza naših leđa, začešljana. Držala je raščupan katalog sa venčanicama.
Svetlost sijalice otkrila je četiri bidermajera okačena o ekser u uglu. Uspravljena uz naslon stolice, pokazala se velika uramljena fotografija čoveka sa dečakom u naručju. To je bio hromi dečak kojeg smo maločas sreli i na slici se smejao.
– Priđite, pogledajte – rekla je domaćica i krenula prema venčanicama na zidu, gazeći preko ukrasnih cvetova i traka.
– Ove su za iznajmljivanje. Sve su dobro očuvane – kazala je gladeći rukom ugasli saten.
Podigla je rukav jedne haljine i pustila ga da padne. Od toga se svih šest venčanica zaljuljalo na istu stranu, kao u kolu.
Osvrnula sam se prema vratima gde je stajao moj verenik. Želela sam da mi pročita misli i pronađe način da što pre odemo odatle. U tom trenutku on je izvadio kutiju sa cigaretama i rekao:
– Ja ću izaći napolje da vam ne bih ovde dimio.
I ne pogledavši me nestao je s vrata. Žena se nije ni obazrela na njega.
– A možeš da pogledaš i ove, pa da ti šijem. Evo, sedi ovde.
Gurnula je rukom veo i pokazala mi mesto na kauču. Zatim mi je pružila katalog, težak kao da je natopljen vodom.
Sela sam na ivicu ležaja i stala brzo da prelistavam. Žena je često spuštala dlan na otvorenu stranicu preporučujući mi kroj haljine. Pod jagodicama njenih prstiju ostajali su vlažni otisci. Listala sam sve brže i brže i disala plitkim, retkim udisajima. Bilo mi je sve više muka. Zapitah se otkud ja tu, među mrtvim venčanicama, naspram ogledala u koje ne smem da pogledam.
– Žurim, treba da stignem kući pre mraka – rekoh naglo ustajući.
– Čekaj, telefon!
Dugo sam čekala u predsoblju da žena pronađe olovku. Pitala sam se zašto uopšte čekam i nastavljala sam da čekam.
Kad mi je pružila papirić, uzeh ga pažljivo, da nam se prsti ne dodirnu.
– Jeste li se dogovorile? – pitao me je verenik idući za mnom uz stazu.
Prećutah odgovor.
– Jeste li se dogovorile? – ponovio je glasnije, misleći da ga nisam čula.
Objavljeno u "Politici"
od 30. maja 2010. godine
od 30. maja 2010. godine
