Steva je bio duša od čoveka: nije mogao da se rastane od poznanika dok mu nešto ne da. Zorka ga pošalje na pijacu da kupi glavicu kupusa za salatu – zapravo, da Steva prošeta svoju bolest – a on joj se vrati s praznim cegerom.
Kad vidi da je njen čovek zastao na vratima i osvrće se kao da neko ide za njim, Zorka zna.– Daj mi to ovamo!
Ona jednim potezom smota ceger i izruči ga na sto. Iz cegera ispadnu samo mrve od hleba.
– Stevo, Stevo... Pa gde ti je kupus?
– Ma pusti kupus... Zoro, znaš koga sam sreo?
– Ne pitam te kog si sreo. Briga me! Sećaš li se po šta si otišao?
– Šta si se tu uvatila? Čuješ, sreo sam Pantu! Znaš Pantu?
Zorka ga gleda podbočena sa obe ruke, uvučene brade, nakrivljene glave, kao što su gledale i Zorkina majka i Zorkine majke majka, kad su bile besne na svoje ljude.
– Što me tako gledaš? Pa znaš Pantu, mog drugara iz vojske?
Zorka nema predstavu o tome ko je Panta, ali zna šta će Panta tog dana jesti za salatu.
– Aaa! – kaže ona kao da se doseća. – Misliš, onaj Panta što si mu dao kupus.
– Ma što si se tu podbočila za jednu glavičicu kupusa! Dao sam mu, pa šta! Sreo sam čoveka iznenada, prazni mi džepovi – morao sam nešto.
– E, Stevo, Stevo... Ti znaš da se ja ne ljutim zbog kupusa.
– Evo, Zoro, ja ću opet da idem za tu jednu glavicu, ako ti je zapelo.
– Ćuti, ćuti, ne govori mi više. Možeš ti pet puta da ideš, isto ćeš da se vratiš.
Steva je bežao u sobu pred TV, i kasnije, za ručkom, ćutke gulio crni luk.
Nisu imali dece. Zorka je dva puta išla na operaciju zbog toga. Posle druge operacije jedva je ostala živa. Kad se oporavila, već je bilo kasno i za nadu da će dete doći.
– Pusti, Zoro, pusti – govorio je Steva. – Nije nam dato.
Zorka je otvrdla, usta su joj se skupila, ruke, kao sklopljena krila, legle uz telo.
– Moja Zora mnogo pati zbog dece – često je govorio Steva.
O sebi nije govorio, samo je davao sve više. Poznanici su se pretvarali da ga ne vide na ulici, jer se pri pozdravljanju pipkao po džepovima sve dok ne bi našao bilo šta što bi mogao dati.
Kad je Zorka počela da mu prazni džepove, on je, u muci što nema šta da pruži, skidao odeću i dolazio kući bez džempera, bez šala, bez šešira. Zbunjeni primaoci Stevinih darova nisu znali šta bi – branili su se, odgurivali su ispruženu ruku, ali nisu mogli da se izbore sa Stevinim suzama. I svaki susret se završavao po njegovom.
Zorka je besnela. Pokušavala je i lepim.
– Stevo, ti si rajska duša, a svi ti se smeju. Smeju ti se! I nikad nisam videla da neko nosi to što si mu dao. Možda do najbližeg kontejnera.
– Ma pusti, Zoro, to su samo krpe. Za koga da ih čuvamo?
I Zorka bi, uglavnom, pustila i ućutala.
Prve zime, pošto je Steva umro, učinilo joj se da ga je ugledala na ulici. Trepnula je dva puta, ali njegova figura, u dugom sivom kaputu, okrenuta leđima, nije nestala.
Ubrzavši korak, Zorka je sasvim prišla svom prividu i povukla ga za rukav. Čovek se okrenuo i pokazao tuđe lice. Ali, kaput – kaput je bio Stevin. Zorka je prepoznala iskrzani rever.
Podigla je pogled na zbunjeno lice neznanca i, kao mnogo puta prethodnih godina, obema rukama je popravila okovratnik kaputa. Onda je skliznula dlanovima niz revere, hitro ćušnula stodinarku u džep na grudima stranca i naglo se udaljila.
Prazan ceger koji je bila ponela na pijacu, do kuće je udarao po kolenu tvrdim kartonskim dnom.
Objavljeno u „Povelji” (1/2010)
